Tokom produkcije filma "Love Actually", Nokia je shvatila da nema razloga preterivati sa product placement-om, odnosno mučenje producenata i reditelja filma zarad što bolje & češće vidljivosti Nokia identiteta. Karakterističnost zvuka, tačnije melodija Nokia telefona bilo je sasvim dovoljno: u Velikoj Britaniji čak 74% potrošača nepogrešivo povezuje Nokia melodiju sa imenom proizvođača, više od polovini ta melodija izaziva "pozitivna osećanja".
U sjajnoj knjizi "Brand sense" Martina Lindstroma, koju koristim kao izvor Nokia priče, pokazano je i dokazano kako se i zvuk, melodija, muzika mogu koristiti radi komunikacije sa potrošačima – direktne ili indirektne – odnosno, koliko muzika (pod)svesno utiče na izbore koji činimo pri kupovini i čini određeni proizvod (ili uslugu) poželjnijom, voljenijom, češće izabranom.
U Srbiji ovakve knjige nemaju uspeha kod onih kojima su prvenstveno namenjene – ljudima koji bi trebalo da žive od profita koji bi trebalo da stvore.
U suprotnom, tokom prethodnih desetak dana nekoliko kompanija bi svakako imalo veći profit da su se zamislili nad onim što se čuje iz zvučnika postavljenim na njihovim prodajnim mestima.
U prijatnoj, lepo osvetljenoj, prostranoj prodavnici posežem ka farmerkama. Premećem po rukama, napred-natrag, proveravam nogavice, zagledam štepove, obrćem lice i naličje, pokušavam da skapiram "šta nedostaje", sve dok ne postanem svestan:
"And all your money/won't another minute buy
Dust in the wind/all we are is dust in the wind"
U trenu, svest mi se menja.
Ok, zaista. Svi ćemo završiti kao prah.
Sve što ti mogu oduzeti nije tvoje. Sve je već bilo.
Zapravo, zašto kupovati nove? Onima koje već nosim ništa ne nedostaje.
Dva dana kasnije, prodavnica sportske opreme u centru grada:
"Nije htjela! Niiiiiiijeeeeee htjela!
Ostao sam sam/ostao sam sam Jer nikad više vratiti se neće, nikad više".
Sinoć, hipermarket. Zakoračio ka slatkišima.
"Videćeš prizore potresne!
Videćeš nesrećne i bolesne!"...
Nije sve u tekstu, ima nešto i u ritmovima.
Postoje teorije o bitaži, odnosno dinamici muzike koja "afirmativno utiče" na odluke o kupovini na mestu prodaje. Ok, neka teorija i nije u potpunosti tačna – ali, ako postoje dokazani načini kako ne isterati kupca iz prodavnice, zašto se ne koriste? Nije uzalud Brajen Ino pre toliko godina stvarao muziku "za aerodrome". Nije slučajan termin "elevator music".
Ili smatraju da je monopol toliko snažan da ne postoji drugo mesto kupovine?
"Evo ti roge!", što bi rekli u Alan Fordu.
Kupac može bez prodavca.
Ali prodavac bez kupca, nikako.